10 ciljeva za lični razvoj svake žene, deo II

Ciljevi za lični razvoj svake žene - Pročitaćeš za: 7 min.

U prošlom postu govorili smo zašto je važan lični razvoj, zašto je važno stremiti ka stalnom unapređivanju sebe i o tome kako treba da postavimo ciljeve ličnog razvoja kako bismo bili sigurni da će taj poduhvat biti uspešan.

Obradili smo prvih pet ciljeva – naučiti da volimo sebe, stvoriti zdrave navike i pridržavati ih se, primenjivati zahvalnost, učiti nove stvari i postati gospodari svog vremena.

Danas vam predstavljam sledećih pet, podjednako važnih ciljeva. Da krenemo odmah!

Naše mentalno zdravlje i lično blagostanje su vrlo blisko povezani sa kvalitetom odnosa sa drugim ljudima. Što smo više povezani sa onima koje volimo, osećamo se srećnije i osećamo da imamo više ličnog zadovoljstva u životu. 

Važni međuljudski odnosi ne uključuju samo porodicu i lične prijatelje već i širu grupu i zajednicu kojoj pripadamo. Stvaranje osećaja pripadanja sa drugim ljudima i zajednička misija identiteta su veliki činilac koji doprinosi našem osećaju lične svrhe u životu. Naša rezilijentnost (emocionalna otpornost o kojoj je govorila Lucy Hone ovde) je prepletena sa rezilijentnošću zajednice kojoj pripadamo. Upravo i vučemo snagu iz ove mreže odnosa i veza sa drugim ljudima. Ovakve zajednice mogu da nas podignu kad padnemo, i daju nam sposobnost da se nosimo sa svim izazovima koji nam dođu.

Ipak, iako znamo važnost kvalitetnih međuljudskih odnosa, nije lako ni stvoriti ih a ni održavati. Nedostatak pružanja pažnje, zanemarivanje i stresan način života uzimaju danak i dovode do konflikata i raskida. Kad dotle dođe, odnosi postanu daleko od izvora blagostanja, i pretvore se u izvor stresa i nezadovoljstva. Pored toga, ako ste aktivni u nekoj grupi koja ima za cilj neku pozitivnu misiju da nam svima bude bolje, može se desiti da članovi skrenu s puta u međusobno optuživanje i svaljivanje krivice, a grupa postaje sve više podeljena i u opasnosti da se raspadne. Tada ove zajednice, umesto da pruže osećaj pripadanja, čine da se osećamo izolovano i povređeno.

Prvo sredite i negujte odnos sa sobom, onda sa ljudima iz vašeg najbližeg okruženja, pa zatim sa ljudima iz zajednica i grupa.

Povezani tekstovi

• 10 ciljeva za lični razvoj svake žene, deo I
• Vodič za lični razvoj za visokosenzitivne osobe
• Najbolji pokloni za visokosenzitivne osobe
• Stereotipi o visokosenzitivnim osobama: slabići ili superheroji?
• Razrešenje konflikata putem saosećanja – Primena empatije u konfliktima

Osećaj pripadanja je veoma važan. U ovom tekstu sam govorila o ljudskim potrebama, između ostalog i kako je Abraham Maslow formirao hijerarhiju ljudskih potreba. Kao najosnovnije potrebe su navedene fiziološke potrebe – potrebe za snom, hranom, vazduhom, vodom, skloništem i odećom. Kod Maslowa, posle toga idu potrebe za bezbednošću, a nakon toga potrebe za pripadanjem: međuljudski odnosi i prijatelji. Ipak, kritičari Maslowljeve piramide potreba navode da ovakav raspored važnosti potreba važi samo za zemlje naprednog Zapada, gde se ceni individualizam i razvoj i aktuelizacija pojedinca. Na Istoku, pak, gde se smatra da su društva uglavnom bazirana na kolektivizmu, više se ceni osećaj pripadanja. Međuljudski odnosi, porodica, prijatelji i zajednica se više rangiraju nego fiziološke potrebe, prema oceni istraživača koji se se bavili ovom temom.

Lično smatram da nas je pandemija naterala da se okrećemo od individualizma ka kolektivizmu. S jedne strane, teže je stvoriti i održati veze, jer smo ograničeni u kretanju, većina radi od kuće, ne posećujemo se, bitne datum slavimo uglavnom sami, a umesto da popričamo preko video poziva – razmenjujemo sms poruke. Ipak, povećana ranjivost nas primorava da produbljujemo odnose sa ljudima koji su nam bliski i sa kojima već imamo dobar odnos, i da se trudimo da održavamo odnose sa rodbinom i prijateljima, iako sms-om, ono bar, redovno i iskreno. Ja sam veoma srećna što imam puno projekata na kojima radim. Osim što se osećam ispunjeno jer radim ono što volim, u prilici sam da budem deo aktivnih zajednica na svim poljima mog života – na poslu br. 1, poslu br. 2, sa drugim mamama, na jogi, na terapiji. U svakoj od ovih oblasti su ljudi sa kojima imam interakciju što zadovoljava većinu mojih potreba. Nemoguće je da sve uvek teče po očekivanju, ali, stvarati i održavati kvalitetne odnose i veze sa drugim ljudima je cilj koga vredi postaviti, izučiti, razviti strategije i prilagođavati prema okolnostima.

Strah ne postoji za džabe. Normalno je da postoji, koristan je i neophodan. Strah nam pomaže da se fokusiramo na one oblasti našeg života za koje nam instinkt kaže da je potrebna pažnja, bilo da je to problem na poslu, loša veza ili neka nova situacija za koju smo saznali, a povodom čega treba da delamo.

Ipak, kao što dobro znamo mi koji patimo od anksioznosti, strah ume da se otme kontroli. Anksioznost nalazi strah na svakom ćošku i od svega pravi kataklizmu. Kada pričamo zašto je za lični razvoj važno pobediti strah, važno je da znamo da je za napredak nehophodno izaći van čaure svog poznatog, ustaljenog života, što bi se danas reklo, iz zone komfora.

Ako živimo život u kome izbegavamo rizike zbog straha, mi živimo život u kome izbegavamo radost”.

Monika Berg, autorka knjige “Strah nije opcija”.

Život koji živimo zavisi od izbora koje činimo ili sračunatih rizika koje preduzimamo. Izbori i rizici su osnovni sastojci recepta koji se zove sreća. Kada prevazilazimo strahove, velike, do tad neslućene dobre okolnosti mogu da se pojave, možda nov posao, nova veza ili ponuda da budete deo neke ekipe iz snova. Prevazilaženje strahova nas tera da učimo i prihvatimo rizike – kao što je strah od neuspeha. Neuspeh nije suprotno od uspeha, već prvi korak ka uspehu. Za prevazilaženje strahova, istraživači kažu da je najbitniji pozitivan stav. Smatraju da oni koji generalno imaju pozitivan stav prema životu imaju manje straha oko mogućih “šta ako” i da ih bolje racionalizuju u slučaju negativnih ishoda.

Za mene je ovo, ako ne cilj za lični razvoj, već životni cilj. Uz pomoć terapeuta, napredujem ka osvešćivanju postojanja straha, opravdanosti postojanja, uzroka i čitave gomile stvari. Rad na sebi, a pogotovo rad na senci (delu ličnosti koji je potisnut), ili shadow work, je kao preturanje po stotinama stvari na starom tavanu. Te stvari se tu stavili vi. Zašto su te stvari tu i čemu služe, je početak rada. Kako bi stvari izgledale da sam imala hrabrosti da…? Koliko bi moj život bio bolji? Čemu su koristili mehanizmi koje sam tada formirala? Šta me sprečava da preokrenem situaciju sada? Šta je najgore što može da se desi? Rad na sebi i svojoj senci je popriličan trud. Po meni, neophodan, pogotovo kad pređete 40-tu.

Nova iskustva nas obogaćuju. Plodovi novih iskustava ne moraju nužno značiti da ćemo biti najsrećniji na svetu i živeti u bajci. Kada pobeđujemo strahove, naš život nije statičan i imamo osećaj da jačamo, rastemo i otvaramo nove horizonte sebe, života i međuljudskih odnosa. Zadajte sebi zadatak da pobedite neki strah. Nazovite to eksperimentom. Čak i ako omanete, proglasite ga neuspešnim korakom broj jedan ka sledećem projektu, i krenite dalje.

Verujem da svi znamo kako je dobar osećaj pomagati drugima. Samo ova jedna aktivnost čini da se osećamo prihvaćeno, da imamo svrhu, da smo nekome olakšali, rešili problem. Za hipersenzitivne empate, kakva sam ja, postaje važno odrediti da to što pomažemo drugima – ne bude previše. Hipersenzitivne osobe lako prepoznaju potrebe drugih, imaju izraženu empatiju i saosećanje i lako pribegavaju akciji i intervenciji za druge.

Problem je što, kada naviknemo druge da ne samo što smo lako dostupni, već imamo i dobre kapacitete za pomaganje, brzo pregorimo i lako se iscrpljujemo. Tada nemamo snage i moći da se pobrinemo za sopstvene potrebe. Hipersenzitivne osobe umeju da slušaju, dobro razumeju, dobro osećaju muke drugih i veoma su vešte u iznalaženju bilo kakvih načina koji ne moraju nužno rešiti problem, ali mogu učiniti da se druga osoba oseća bolje, prihvaćeno, shvaćeno, da je neko čuje i vidi.

Ako ste možda duži vremenski period imali luksuza da se bavite samo sobom, okrenite se oko sebe i u okolini pronađite neki izvor u kome biste mogli da se angažujete kao pomoć. Počnite od stvari kao što su – da li neki stariji sused treba namirnice? Da li preko verske organizacije možete da pomognete nekome? Da li možete da pozovete telefonom nekog ko se oporavlja od bolesti? Nekog ko je iskusio gubitak? Trudnice će uvek biti srećne ako završite za njih neku obavezu u gradu. Nekome ko mora da leži značiće da ga posetite, skuvate ručak, sredite stan, bacite đubre. Niko ne očekuje kule i gradove. Svima mnogo znači samo jedna mala stvar, koju teško mogu da urade sami.

Ne moramo imati novac kako bismo pomagali, možemo da se angažujemo na mnogo drugih načina. Pomaganje drugima čini da se osećamo povezaniji. Pružamo drugima isto što je i nama često potrebno. Kada dajemo, primamo. Samo imajte uvek na umu da morate prvo da namirite na sebe. Maska u avionu prvo ide na mamino lice, pa onda detetu. I ona narodna: Što treba u kuću, ne nosi se u crkvu. Pomažite i sebi i drugima, da zajedno rastete i delite univerzalno ljudsko iskustvo življenja.

Kada smo dosledni u nekoj veštini, poslu ili stavu, više nas cene. Doslednost ne samo da podiže našu vrednost, već ako se postavi kao cilj u bilo kom segmentu života, može u mnogome da vam pomogne i olakša. Doslednost može da promeni vaš odnos prema poslu i odnos poslodavca prema vama.

Doslednost i disciplina su ključ svakog uspeha, ali su ciljevi kojima je najteže ovladati. Zašto? Zato što smo bića čiji mozak je majmučić kome je lako srenuti pažnju, lako ga ja namamiti da skrene s puta, samo skače sa drveta na drvo i svašta mu otima pažnju.

Ako hoćete da ovladate bilo kojom veštinom, tehnikom ili načinom života, doslednost je neophodna. Možda želite da na poslu uvek od sebe pružite najbolje. To je validan cilj. Ako ste roditelj, sigurno želite da budete dosledni u svojim odlukama i načinu kako vaspitavate dete. Ako ste sportista, ne možete postići rezultate bez doslednosti u planu treniranja. Ako pružate uslugu ili imate proizvod, želite da to uvek bude na vrhu lestvice kvaliteta, koji vaši kupci očekuju.

Izaberite neki cilj, novu naviku koju želite da uvedete u svoj život. I pridržavajte se sledećih smernica:

• Donesite jasnu odluku da ćete biti dosledni, i izgovorite je naglas.
• Revidirajte pojam vremena. Vreme nije ceo život. Vreme je samo sad. Sve što imate je sad. Krenite odmah.
• Odredite cilj i napravite plan.
• Ne dozvolite da vas negativna osećanja i misli (onda kada ste umorni, slabi) skrenu sa puta koji ste zacrtali. 
• Uradite jednu po jednu stvar. Posvetite se samo jednoj stvari u jednom trenutku.

Koji god cilj da izaberete, doslednost će vam mnogo pomoći u ličnom razvoju. Imaćete osećaj snage i postignuća, naučićete alate koji će da obuzdaju mozak-majmunčić, pokazaćete sebi i drugima koliko zapravo vredite. Ako ste roditelj, doslednost je osobina kojom ne samo da pomažete sebi, nego i detetu koje, iako se opire, dobija čvrste granice u kojima gradi poverenje prema svetu.

Najnoviji tekstovi

• Održavanje balansa: Prirodni recepti za pića sa elektrolitima
• Koliko je briga o sebi uopšte korisna? 7 razloga zašto da brinete o sebi
• Popularni mirisni trendovi u 2023.
• Novi wellness trendovi: Popularne self-care prakse u 2023.
• Reiki za visokosenzitivne osobe

Veći deo svog života nisam znala šta je vera. Odrasla sam u nereligioznoj porodici. Postojali su, naravno, trenuci kada mi je bila potrebna “viša” pomoć, da izbavi moje najrođenije, onda kada su bili u nevolji. Ali dugo nisam imala potrebu da razmišljam o veri dok nisam razgovarala sa prijateljicom, koja je vernik.

U nekom od razgovora, prepričavala je razgovor sa nekim drugim, o veri. I nešto što je rekla, odzvanjalo je u meni dugo. U želji da objasni tom nekom važnost vere, rekla je, “ne moraš da veruješ u Hrista, ne moraš u Muhameda, ni u jedno božanstvo, ali moraš verovati u nešto, u stolicu, bilo šta”. Ona je smatrala da je neophodno da čovek veruje u nešto. I u pravu je. Mislim da je bitno i za zdravlje i za lični razvoj da čovek veruje u bilo šta.

Veliki niz godina sam bila van religije, imala sam dileme a i nisam bila ubeđena da treba da joj pristupim. Religija nam, po mom mišljenju, nije neophodna, ali može da bude od pomoći. Pomisli samo da uz sebe zbrajaš i prikupljaš sve dobre sile i pomoći koje možeš, da budu uz tebe, da budu na tvojoj strani. Bog, univerzum, priroda – ili stolica.

Pre nekoliko godina sam bila u prilici da posetim jedan mali manastir u Srbiji, koji sam pohodila sa planinarima, na planinarskoj akciji. Razgovarala sam sa jednom od dve monahinje o zdravstvenim problemima koje smo obe tada imale, i ona mi je rekla: Kako se zoveš? Moliću se za tebe. Zaista mi neverovatno puno znači kada se setim da ona izgovara i moje ime i dalje, posle nekoliko godina, kada ustaje u 3-4 ujutro i odlazi u crkvu da se moli za sve koji su na njenom spisku, u njenom srcu. Sigurna sam da to radi. Kada se osećam kao da sam potpuno sama i da nema nikoga na koga bih mogla da se oslonim, setim se nje, i toliko mi je fantastično dobro da znam da IMA nekog ko se moli za mene. Čim se toga setim, pomolim se i ja za nju, i vera uđe u moje srce. Nađite veru, posvetite joj se u bilo kojoj meri i na bilo koji način, i dozvolite da se trajno nastani u vašem životu. Suviše smo mali da bismo nosili teret sami. Podeli teret, traži pomoć i učini nešto sjajno za svoj lični razvoj.

Ovde možeš da preuzmeš Molitvu za prolećnu ravnodnevnicu, budističkog sveštenika Lama Rod Owens-a, koja nas univerzalni način dovodi u kontakt sa verom.

Da se podsetimo još jednom zašto je važan lični razvoj. Lični razvoj je proces u kome osoba prihvata i prepoznaje sebe i kontinuirano se razvija kako bi ostvarila svoj puni potencijal. Lični razvoj je važan deo rasta, zrelosti, uspeha i sreće.

Odluka da se posvetimo nekom od ciljeva ličnog razvoja nas usmerava da se ne mirimo sa trenutnom situacijom, da ne prihvatamo plato sposobnosti na kome se trenutno nalazimo, da ne prihvatamo ideju da ako nas okolnosti ne primoravaju – ne treba da stremimo ličnom razvoju. Formalno obrazovanje i zaposlenje su okolnosti koje nas same po sebi teraju da učimo i da prevazilazimo trenutne nivoe znanja. Mislim da vredi da ovakav način razmišljanja treba da primenjujemo uvek, iako nemamo izazov spolja, iako nam je udobno u našoj karijeri, ili smo u penziji. 

Kada otkrivamo svoj puni potencijal, rezultat je često život sa više svrhe i više zadovoljstva, što se ogleda u međuljudskim odnosima, na poslu, našem viđenju sebe, većem samopouzdanju i pogledu na svet.

Sigurna sam da možeš da nađeš jedan cilj kome ćeš da se posvetiš u narednom periodu.

Kad, ako ne sad?

Namaste!