Kako da promenite način razmišljanja i birate svoju budućnost

Politički strateg Tom Rivett-Carnac govori o usvajanju mentaliteta “tvrdoglavog optimizma” u borbi protiv klimatskih promena – ili bilo koje krize sa kojom se suočavate. Tvrdgolavi optimizam može da ispuni naš život značenjem i svrhom.

Pridružio se Ujedinjenim nacijama sa očekivanjem da će na sastancima biti dramatičnog i  kolosalnog napretka. Kada se suočio sa jezivo dosadnim i dugim sastancima, gde se činilo da se sve pomera brzinom mrava, stigla mu je cedulja od koleginice na kojoj je pisalo: “Bolno. Ali hajde da pristupimo ovome s ljubavlju”.

Zašto je ova poruka promenila njegov način razmišljanja:

“Ono što sam osećao u vezi ovih sastanaka bilo je zapravo vezano za kontrolu. Preselio sam se sa porodicom u drugu zemlju, i smatrao sam da je cena te promene za moju porodicu bila ta da imam neku kontrolu nad onim što ću raditi. I onda sam pomerio poluge kontrole koju su mi dali i – ništa se nije desilo. Shvatio sam da sam kontrolisao samo moje dnevne obaveze. A velike stvari koje menjaju svet su se činile nedostižnim. Osećao sam se uzaludno. Depresivno.”

Kako reagujemo kada se suočimo sa osećanjem uzaludnosti :

Kada smo pred nekim velikim izazovom gde mislimo da nemamo mogućnosti, ili nemamo kontrolu, naš um napravi mali trik da nas zaštiti. Ne volimo da se osećamo kao da nemamo kontrolu kada se suočavamo sa velikim silama, pa nam naš um kaže: “Pa možda to i nije toliko važno. Možda se to i ne dešava na način kako ljudi pričaju.”. Ili, umanjuje našu ulogu u tome. “Ne možeš ništa da uradiš kao pojedinac, pa zašto onda pokušavati?”

“Kao da ljudi čine održive i specifične aktivnosti povodom nekog strašno važnog problema samo kada osećaju da imaju visok stepen kontrole.”

Koja je svrha i motiv zdravstvenih radnika dok pomažu obolelima od Kovid-a 19:

“Da li ovi ljudi (zdravstveni radnici) mogu da spreče širenje bolesti? Ne. Da li mogu da spreče da njihovi roditelji ne umru? Neki će i moći to da spreće, ali za druge će to biti van njihove kontrole. Da li to čini njihov doprinos uzaludnim i beznačajnim?”

“Ono što oni rade je briga o drugim ljudima u trenucima njihove najveće ranjivosti. I hrabrost i humanost koju pokazuju čine taj rad najznačajnijim aktivnostima koje ljudsko biće može da uradi, čak iako nemaju kontrolu nad ishodom”.

“To znači da su ljudi sposobni da preduzmu namenske i održive akcije čak i kada ne mogu da kontrolišu ishod.”

Medicinske sestre koje neguju Kovid bolesnike nisu motivisane nekim uzvišenim ciljem da menjaju svet već  satisfakcijom na nivou dan po dan, jer brinu o drugom ljudskom biću u momentu njegove najveće slabosti”.

Kako nas zdravstveni radnici uče o prevazilaženju drugih vrsta kriza:

“Kada imamo snažnu kombinaciju osećanja duboke podrške  i istrajne akcije, možemo primeniti specifične korake na održivi način ka nekom cilju”.

Kako je Čerčil motivisao posrnulu naciju i podigao moral Britanaca pred najezdom Nacizma:

“Vinston Čerčil je promenio stav Britanaca prema nailazećoj opasnosti. Tamo gde je pre bila strepnja, nervoza i strah, došla je smirena odlučnost, …, u zemlji koja se neće nikad predati”.
“Ta promena stava iz strepnje u odlučnost nije imala veze sa izgledima da se dobije rat. To je prosto bio izbor. Duboki, odlučni oblik optimizma se pojavio, koji nije ni izbegavao ni opovrgavao tamu koja je pritiskala, već je odbijao da ustukne pred njom.”

“Tvrdoglavi optimizam je snažan. On ne zavisi od pretpostavke da će ishod biti dobar ili da treba da priželjkujemo dobre stvari od budućnosti. Takav stav pokreće na akciju i prožima je svrhom”. 

“Dubokoukorenjeni i odlučni tvrdoglavi optimizam udružen sa akcijom, kada optimizam vodi do određene akcije, onda ova dva elementa postaju samoodrživa: bez tvrdoglavog optimizma, akcija je neodrživa; bez akcije, tvrdoglavi optimizam je samo stav. Samo oba udružena mogu da transformišu celu kriznu situaciju”.

Koliko je cedulja koju je dobio od koleginice na dosadnom sastanku uticala na njegov život:

“Jedna od mnogih stvari koje sam naučio kao budistički monah u mojim dvadesetim godinama, je da su izuzetan um i radosno srce i put i cilj u životu. Tvrdoglavi optimizam je oblik primenjene ljubavi. To je i svet koji želimo da stvaramo i način na koji stvaramo taj svet. I to je izbor za sve nas. Kada izaberemo da se suočimo sa krizom sa tvrdoglavim optimizmom, to može ispuniti naš život sa značenjem i svrhom.”

Prevod i adaptacija: Sanja Nešić ©

3 tajne rezilijentnih ljudi

Nedaće ne zaobilaze nikog, bilo da je u pitanju razvod, prirodna katastrofa, vršnjačko maltretiranje, otkaz, spontani pobačaj, neplodnost, psihička bolest, demencija, smetnje u kretanju. Dr Lucy Hone, stručnjak za rezilijentost (emocionalnu otpornost), kaže da ako smo živi, imaćemo ili smo već imali teške trenutke.

Kako je njeno višegodišnje istraživanje rezilijentnosti uticalo na njeno samopuzdanje?

“Bilo je neverovatno u to vreme na univerzitetu, jer su profesori koji su me podučavali upravo bili izabrani za ugovor da obuče 1.1 milion amerčkih vojnika, da budu mentalno spremni onoliko koliko su uvek bili fizički spremni. Nema većeg izazova od sumnjičave publike koju su činili američki narednici koji su se vraćali iz Afganistana.”

“Taman sam se vratila u Krajstčerč da nastavim studije, kada se dogodio veliki zemljotres. Sarađivala sam sa raznim organizacijama, od državnih institucija do građevinskih kompanija, i raznim lokalnim zajednicama, učeći ih koji načini razmišljanja i delanja pomažu u povećavanju rezilijentnosti. Mislila sam da je to moj momenat u životu, da primenim stečena znanja u dobre svrhe. Ali, nažalost, nisam bila u pravu”.

O tome kako je porodična tragedija potresla njena uverenja o temi koju je mislila da dobro poznaje:

“Odlučili smo da sa još dve porodice odemo do jezera Ohau i da vozimo bicikl pored mora. U poslednjem trenutku, moja prelepa 12-godišnja ćerka Ebi je odlučila da ide sa njenom najboljom drugaricom Erikom, koja je takođe imala 12 godina, i njenom mamom, mojom dragom drugaricom, Seli, njenim kolima. Na putu kroz Rakaja, neki auto se nije zaustavio na stop znaku, sudario se sa njihovim autom, i sve tri su poginule na mestu.”

“U trenutku sam se našla sa druge strane jednačine, probudila se sa sasvim novim identitetom. Umesto da sam stručnjak za rezilijentnost, odjednom sam ožalošćena majka.  Probudila sam se i ne znam ko sam, pokušavam da shvatim neshvatljive vesti, svet mi se pretvorio u pepeo. Odjednom, ja sam sa druge strane ekspertskog saveta. I mogu da vam kažem, nimalo mi se nije svideo.”

Šta su joj rekli iz službe za porodične podrške:

“Vi ste prvi kandidati za porodično otuđivanje. Verovatno ćete se razvesti, a postoji i veliki rizik od psihičkih bolesti. Pomislila sam, uh, hvala, mislila sam da mi je svet već dovoljno uništen”.

“Osećali smo se kao žrtve. Preopterećeni onim što se dogodilo i bespomoćni i da imamo bilo kakvu kontrolu nad našim tugovanjem. Nisam želela da slušam koliko su stvari loše. Naravno da sam već znala koliko je sve bilo strašno. Ono što mi je bilo najpotrebnije je nada, trebalo mi je putovanje kroz tu patnju, bol i čežnju. Najviše od svega, činilo se da želim da budem aktivni učesnik u mom procesu tugovanja.”

Šta ju je osnažilo, nakon što je prošlo pet godina:

“Reći ću vam nešto što znam i iz istraživanja. A to je da možemo da se uzdignemo iznad nedaće, da ima strategija koje pomažu i da je totalno moguće da naučite da razmišljate i delate na načine koji će vam sigurno pomoći dok prolazite kroz teške dane“.

Tri strategije za povećanje rezilijentnosti:

“1. Rezilijentni ljudi shvataju da se loše stvari događaju. Izgleda da znaju da je patnja deo ljudskog postojanja. Nikad se nisam zapitala – zašto ja?. Sećam se da sam razmišljala – Zašto ne ja? Grozne stvari se dogode vama baš kao što se događaju i drugim ljudima. To je sada vaš život, ili toneš ili plivaš.”

“2. Reziljentni ljudi su veoma dobri u pažljivom biranju gde će usmeriti svoju pažnju. Ovo je najvažnija veština za rezilijentnost koja se može naučiti. Kao ljudi, stvarno smo dobri u tome da primetimo pretnje i slabosti. Nekako smo predodređeni na negativnost. Zaista smo dobri u obraćanju pažnje na negativnost.”

“Ova biološka osobina je zapravo dobra za nas, i dobro nam je služila, gledano iz evolucione perspektive. Recimo da sam pećinska žena, i da vidim tigra. Nekako mi se isplati da ga primetim. Problem je što sada živimo u eri u kojoj smo stalno bombardovani pretnjama, po ceo dan, i naš jadni mozak svaku moguću pretnju tretira kao da je ta pretnja tigar.”

“Jednog dana, kada su sumnje pretile da me obuzmu, jasno se sećam da sam pomislila: Ne, ovo te neće progutati. Moraš da preživiš. Imaš toliko razloga za život. Izaberi život, ne smrt. Nemoj da izgubiš ono što imaš zbog nečega što si izgubila. U psihologiji to zovemo pronalaženje benefita”.

“3. Rezilijentni ljudi se pitaju: Da li mi ovo pomaže ili mi škodi? Ponekad, kasno uveče, zateknem sebe kako gledam Ebine slike, i kako sam sve više uznemirena. Upitala bih sebe – Stvarno? Da li ti ovo pomaže ili škodi? Skloni slike, idi spavaj, budi dobra prema sebi.”

Koje ključno pitanje treba da postavimo sebi u važnim trenucima?

“Ovo pitanje – da li mi ovo pomaže ili mi škodi – može da se primeni na mnogo različitih konteksta. Da li mi ovaj način razmišljanja pomaže ili škodi da dobijem to unapređenje, da položim ispit, da se oporavim od srčanog udara? Ovo pitanje nas vraća u poziciju upravljača. Daje nam neku kontrolu nad donošenjem odluka.”

“Ovakav pristup zaista pomaže. Više nego bilo šta drugo, pokazao mi je da je moguće živeti i tugovati u isto vreme. I zbog toga ću uvek biti zahvalna”.

Prevod i adaptacija: Sanja Nešić©

U redu je da osećaš kao da je svega previše. Evo šta je sledeće što treba da uradiš.

Nedugo posle proglašenja pandemije zbog Kovid-a 19, urednici u TED-u su razgovarali sa Elizabet Gilbert, spisateljicom, o ljudskim emocijama kao što su: anksioznost, usamljenost, radoznalost, kreativnost, odlaganje, tugovanje, povezanost i nada. Liz Gilbert je izuzetna u opisivanju emotivnog pejsaža naših života, i evo šta je rekla.

O anksiznosti:

“Prvo što bih rekla je da ohrabrim sve da pruže sebi malo milosti  i saosećanja za ova teška osećanja koja trenutno osećaju. Mislim da nekada osećanja o osećanjima postanu veći problem, pa tako ako osećate  strah i anksioznost, a onda dodate i osećaj srama preko toga, jer mislite da bi trebalo bolje da se nosite sa situacijom, ili da bi trebalo bolje da podnosite izolaciju, ili da bude kreativniji kad ste sami, ili da služite svetu na neki bolji način, e upravo ste sebi uvećali patnju, zar ne?

“Druga stvar je taj centralni paradoks ljudskog emocionalnog pejsaža za koji mislim da je posebno fascinatan upravo u ovom trenutku, a to je da nijedna vrsta na zemlji nije više anksiozna od čoveka. Jer mi imamo mogućnost/prokletstvo da zamislimo budućnost. I kad već živite na zemlji neko vreme, imate iskustvo da prepoznate ovu strašnu informaciju, a to je da bukvalno bilo šta može da se desi u bilo kom trenutku bukvalno bilo kojoj osobi. Paradoks je to da smo mi takođe najsposobnija, najsnalažljivija i najotpornija vrsta koja je ikad živela na zemlji. Stvarno smo dobri u prilagođavanju. Iz istorijske perspektive, kad pogledate kroz šta je sve prošlo čovečanstvo, ali i na ličnom nivou, Samo primetite, kao što ja često primetim, kako je moja panika i anksioznost o zamišljenoj budućnosti pogubna za moj nervni sistem, ali sam i otkrila, kada postoji stvarna hitna situacija u nekom trenutku, prilično se dobro snađem. I mislim da, kada stvarno dođe ta hitna situacija, moći ćete da odgovorite na nju, a onda, kada se svet promeni, moći ćete da mu se prilagodite – to bar meni sigurno pomaže da se smirim.”

O strahu i kako da ga pretvorimo u nešto korisno:

“Možda ste čuli o ženi koja se zove Amanda Eler. Bila je izgubljena u šumama na Havajima 17 dana, cela potraga je bila za njom, otišla je u običnu šetnju, ostavila telefon u kolima, skrenula u pogrešnom pravcu i provela strašnih 17 dana, pala sa stene, slomila nogu, spavala u blatu da bi se zaštitila od hladnoće i komaraca. Nedavno sam je upoznala, bila je kao prosvetljena i zračila je mirom i nekim čudom, radošću i pitala sam je – kako to da si takva? Prošla si kroz jedno od najtraumatičnijih stvari koje čovek može da iskusi”. Rekla je – Prvo, otkrila sam da mogu da preživim bilo šta. Posle drugog dana u džungli, kada je shvatila da je stvarno u velikoj nevolji – već je provela jedan dan u šumi i bila skroz izgubljena i totalno sama, prestrašena, zatvorila je oči i molila se i pitala ili tražila, uputila želju sebi, razumu, univerzumu i rekla –  Molim te, uzmi moj strah, i kad otvorim oči, neka nestane, neka nestane i neka se ne vrati”. I otvorila je oči, i strah je nestao, i umesto njega je došla intuicija. I mislim da je intuicija suprotna od straha, jer strah je užas koji osećaš o zamišljenoj budućnosti. Intuicija može da se desi samo kada si prisutan u trenutku…. Kompletno, apsolutno predavanje intuiciji u trenutku”.

“Tako da unutar vas postoji neki navigacioni sistem koji će vam, ako ostanete prisutni u nekom aktuelnom trenutku, kazati šta da radite u svakom sledećem koraku”.

“Ništa vam neće doneti doliko patnje kao budućnost“.

O poraznoj usamljenosti:

“Mislim da ne treba da je izbegavate, treba da idete ka njoj.  Osoba sa kojom je najteže da budete na celom svetu ste vi, tako da je jedini način koji sam ja naučila, kroz meditaciju, je biti u mogućnosti da preživiš i izdržiš svoje sopstveno društvo je univerzalno ljudsko saosećanje ka sebi, i da priznate da ta osoba trenutno pati od usamljenosti, i da toj osobi treba dobrote od sebe ka sebi.”

“Ljudi toliko beže od usamljenosti u stalne Zoom sastanke, online žurke i konstantnu interakciju, i to je slatko, ali bih rekla da ako ste radoznali da saznate više o ljudskom iskustvu, to stvarno može transformisati vaš život. Mislim da ono što može da nas transformiše su često ona iskustva od kojih bežimo, kao iz priče Dalaj Lame o tome kada je Kina izvršila invaziju na Tibet, svi monasi su bežali u Indiju, a jedan od njegovih učitelja je hodao ka Kini, veoma strpljivo i polako. Ovo možete da primenite i na emocije, tako da sa radoznalošću i otvorenim umom idete ka najtežem i najbolnijem osećanju bez otpora.”

“Kada osećate svoja osećanja, možete da otvorite svoja osećanja na univerzalniji način ka svetu. Tako da mislim da ovde ima puno prilike za rast na ličnom nivou, samo treba da imate skoro blesavu radoznalost da biste bili onaj koji hoda ka Kini a ne što dalje od nje. I to je ono što ja pokušavam upravo sada.”

O radoznalosti:

“Za razliku od svrhe, koja se predstavlja kao ogromna i komplikovana stvar, radoznalost je veoma jednostavno, univerzalno iskustvo koje vas podstiče da želite da pogledate nešto samo malo bliže, i ne morate zbog toga da promenite ceo svoj život. To nam nekako promakne, mislim baš mnogo puta, gledamo u nebo tražeći znak od Boga o tome koja je naša strast i šta bi trebalo da bude naša svrha, dok je, u međuvremenu neki mali trag mrvica radoznalosti koji možete da vidite ako malo usporite, opet kažem, ne tako da žurimo ka iskustvu da budemo tihi, mirni i sami”.

“Kad ljudi kažu da im teško pada da budu kreativni jer su u izolaciji, obično im kažem da nisu u dovoljno velikoj izolaciji. Pri tome mislim na to koliko eksterne stimulacije ove nesreće uvodite u svoj dom? Ako gledate vesti ceo dan, ono što radite je da unosite nesreću u svoj radni prostor. Uvodite je u vašu dušu. Uvodite je u vaš um. I stvorićete suprotnost kreativnom okruženju – okruženje straha, panike i hitnosti.“

“Tako da je tu disciplina biti dobar stjuard vaših čula i odlučivanje šta ćete staviti ispred svojih čula.”

O tugovanju:

“Tugovanje je veće od nas. Veće je od bilo kojih napora da upravljamo njime, i ako želite da vi i vaša porodica prođete kroz tugovanje sa saosećanjem, morate da prihvatite da se njime ne može upravljati. Ja znam kako je to izgubiti nekoga ko vam je najvažniji, što je najveći strah za sve ljude. I znam da možete to preživite tako što ćete dozvoliti sebi da to osećate. Da se vratimo na metaforu o monahu koji je išao direktno ka Kini, u konflikt umesto dalje od konflikta – imate li hrabrosti da pustite da se obruši na vas kao talas?”

“Kate Braestrup je napisala knjigu o iskustvu sa saopštavanjem ljudima najgore vesti koje bi ikada mogli da čuju, kada je kao sveštenik išla sa policijom do porodica nastradalih. Ono što je saznala je najneverovatnija stvar, a to je da kada saopšti ljudima strašnu vest,  dogodi se neki univerzalni kolaps, gde ljudi izgube svoje civilizovanost, držanje, mudrost. I napisala je da je neverovatno da to nikad ne traje više od pola sata, taj prvi talas. To fiziološki i ne može da traje duže. Kada dozvoliš da se to sruši na tebe, posle pola sata ili manje, i to se događa svaki put, sledeće dolazi pitanje – gde je sada telo, šta treba sledeće da radimo, kada možemo da održimo sahranu. I tim pitanjem, kaže Kate, oni počinju da ponovo grade svoj život sa tom novom informacijom koja je već do pre jedan sat delovala kao da se ne može preživeti. I ona koristi taj primer ogromne psihološke otpornosti ljudskog bića“.

“U trenutku neke nesreće, postojaće intuitivni, duboki osećaj koji će vam reći koji su sledeći koraci i da je vreme da ih preduzmemo, i ako možete da zapamtite da je otpornost naše zajedničko genetičko i psihološko nasleđe –  svako od nas je, bez obzira koliko ste anksiozni, bez obzira koliko ste obuzeti strahom, svaki čovek je genetski onaj koji je opstao posle  stotina i hiljada godina onih koji su opstali. Svako od nas je došao od grupe ljudi koja je napravila sledeći pravilni inuitivni potez, preživela neverovatno teške stvari i bila u mogućnosti da prenese dalje svoje gene.”

Da li pandemija može da zapravo da bude kreativno vreme, za one koji to žele:

“Razmišljam o izdancima malog drveća koji mogu da izrastu samo nakon velikih šumskih požara, kada mahune sa semenom puknu usled ogromne toplote”.

Kako se kreativnost dešava kad smo otvoreni za ono što je oko nas:

“Vaš model kreativnosti u osnovi podrazumeva otvorenost da nešto dođe do vas, da budete otvoreni, radoznali, da slušate, a onda samo budete otvoreni u tom trenutku.”

“Moja prijateljica, Marta Bek, mi je pričala o kursevima za praćenje tragova u Južnoj Africi. To su veoma, veoma stari tragači za životinjama kojima su te veštine preneli njihovi predaci generacijama. Ova priča je primer razlike između fokusa i otvorenosti. Mislim da nekad ljudi greše kada žele da budu kreativni jer misle da treba baš da budu fokusirani, a fokus stvara energiju koja proizvodi i anksioznost. Kao da bušite i osećate da vam je celo telo napeto. Kada ovi tragači krenu u lov na lavove, prvo što urade je da sednu uz neko drvo i kao da utonu u san. Uđu u stanje koje mistici zovu “nemo jedinstvo”. A to može da se nazove i meditacija. Zona. To je tišina gde zapravo spustite svoj nervni sistem na tako tiho mesto gde imate svesnost svih vaših čula i prisutnosti, od 360 stepeni. Oni bi tako sedeli, kao da ne rade ništa, neko jako dugo vreme, posmatrajući svet poluotvorenim očima. A onda, možda posle sat, dva sata, odjednom bi rekli – lav je tamo. Tako sam i ja naučila da ne držim svoje kreativne želje čvrsto, na isti način.”

O tome koja je razlika između empatije i saosećajnosti:

“Želim da kažem nešto o empatskom preopterećenju i empatskom slomu. Naučeni smo da je empatija nešto dobro. Ali u trenucima krize, pokušajte da zamenite empatiju saosećanjem, a razlika je strašno važna. Saosećanje znači: “Ja zapravo sada ne patim, ti patiš, i želim da ti pomognem. To je saosećanje. Empatija je “Ti patiš, i sada i ja patim jer ti patiš.” Pa tako sada imamo dvoje koje pate i nikog ko može da pomogne, i kada znaš kako tvoja empatska patnja od tebe zapravo pravi još jednog pacijenta kome treba pomoć, imaš više volje da postupaš sa saosećanjem. A u osnovi saosećanja je stvarna hrabrost, hrabrost da se sednete s nekim, budete svedok njegovog bola bez uživljavanja toliko da postanete još jedna osoba koja pati, i onda nema nikog ko pomaže.”

“To je priznavanje da osećam tvoj bol i da ne mogu da ti pomognem u tvom bolu, jer me je sad moj bol obuzeo i sve što treba je da znaš to i da okreneš brod. Jedna od mojih omiljenih učitelja, Bajron Kejti kaže: Moja omiljena stvar o mojoj patnji je što nije i tvoja. Moja omiljena stvar o tvojoj patnji je što nije moja. Tako da zapravo svi na smenu patimo. Ne možeš kroz ovaj život bez toga. Znaćete kad dođe vaš red. Kada nije tvoj red, sklonite se iz polja nečije patnje, jer ne možete da mu pomognete dok i sami patite, A onda vidite da li možete da pronađete unutrašnje rešenje i hrabrost. Mislim da nešto od toga ima veze sa Prvom plemenitom istinom u Budizmu, a to je da je patnja nezaobilazni aspekt u životu.”

“Ako patite od empatskog preopterećenja i empatskog sloma, to znači da vam je skočio adrenalin, stres, endorfin vam je pao i ulazite u parasimpatetički kolaps – ovo je prilika da disciplinujete sebe da se klonite vesti, jer ćete stvarno imati nervni slom, i nećete moći da pomognete ljudima oko sebe kojima je stvarno potrebna pomoć.”

Kako se osloboditi kontrole kako bi osećali sve kroz šta prolazimo?

“Prvo, to što ste mislili da imate kontrolu je mit. Mene to teši. Mi smo tako dobri u tehnologiji, u stvaranju bezbednog sveta toliko da možemo da prevarimo sebe da mi kontrolišemo bilo šta. Ali, ne kontrolišemo, i mislim da je paradoks koliko je relaksirajuće predati se. Niko nikad ne želi da se preda, jer niko ne želi da izgubi kontrolu, jer kad priznate da nikad niste imali kontrolu, sve što ste imali je anksioznost, a onda se oslobodite mita o kontroli, ja osećam da čak i kada kažem – gubim kontrolu, podsetim sebe – nikad nisi imala kontrolu, sve što si imala je anksioznost, i to je ono što imaš sada.”

“Ono što se dešava je da, po prvi put, primećujete da nikad niste imali kontrolu. A svet nastavlja po svome. Zadatak sveta je da se konstantno menja, nekad radikalno, nekad neposredno, i dok obavlja taj zadatak, to postane standard. I opet, mi smo prilagodljivi i otporni i možemo to da izdržimo.”

Šta ćemo sa ljutnjom?

“Hoćete li da se istresate na ljude sa kojima ste u karantinu? Hoćete li u beskonačne prepiske po Twitter-u? Je li to korisno? Je li to produktivno? Ja često govorim “emocionalna trezvenost”, a emocinalna trezvenost koja je potrebna sada je da osećate taj bes, priznate ga i date sebi malo milosti o tome koliko je neprijatan, a onda da ga konstatno prepoznajete, ponovo, to je maraton a ne sprint, uradite ono što realno možete da biste promenili situaciju”.

Ima li nade da se dogodi masivna društvena promena?

“Mislim da sebi treba da date dozvolu da se nadate, i mislim da nije nerazumno da date sebi dozvolu i da se nadate, pošto, opet, naša otpornost, naša snalažljivost je put za koji nam istorija pokazuje da može da dovede do transofrmacije i to nam daje zapravo razumni razlog za nadu. Ono što sam primetila je da kada ljudi počnu da predviđaju kako će izgledati svet posle pandemije, vidim da su ta predviđanja direktno usklađena sa njihovim ličnim pogledom na svet. Moji prijatelji utopisti već vide utopijsku budućnost, gde će biti velike promene. Prijatelji distopisti predviđaju da je ovo već sada početak policijske države i katastrofični svetski poredak.”

“Pre 20 godina, u Njujorku, ne, pre 30 godina, imala sam prijateljicu koja se zvala Winifred, i imala je 90 godina. Živela je bogat i ispunjen život, okružena intelektualcima, pesnicima, umetnicima i avanturistima, izuzetno strastvena osoba. Pitala sam je, šta si naučila iz svih tih iskustava? Koja je ta centralna stvar koju si naučila? I rekla je: Ljudska bića mogu da se prilagode bilo čemu. Ljudska bića mogu da se prilagode apsolutno svemu. Ako bi Marsovci sutra sleteli na Zemlju, to bi nestalo iz vesti do sledećeg četvrtka. Već bismo se navikli na to. Tačno? Ja sam se navikla na svet bez ljubavi mog života. Mi možemo da se prilagodimo.”

Daj nam neku konkretnu strategiju da pokušamo da smanjimo strah od srama koji osećamo u ovom trenutku:

“Ja već 20 godina imam naviku da pišem sebi, svakog dana, pismo od Ljubavi. Ovo možda ne deluje konkretno. Možda se čini prilično eterično. Ali ono što radi je da mi pomaže kod anksioznosti, i potrebno mi je svakog dana, jer sam anksiozna svakog dana. Probudim se uplašena svakog dana. Probudim se sa osećanjem srama svakog dana. Probudim se ljuta svakog dana. Sve ljudske emocije koje prolaze kroz softver ljudske svesti prolaze kroz moj softver stalno, i nanose mi bol i stvaraju strah, i nemir, i od njih se razbolim. Pre 20 godina sam prolazila kroz veoma gadan razvod i depresiju, tada sa počela sa ovom taktikom, a taktika je da sednem, sa sveskom i pišem sebi, od sebe, pismo od Ljubavi. “

“Svako pismo počinje time što kažem: potrebna si mi. Ljubav kaže: Tu sam. I onda pričam šta mi se dešava. A onda prosto dozvolim da mi kroz ruku prođe glas sa najviše ljubavi, saosećanja i milosti, i da je sa mnom u sobi – šta bi mi rekla? I to kažete sami sebi. Tu sam. Pored tebe sam. Vidim koliko si nemirna. U redu je. Ne moraš da se osećaš bolje zbog mene.”

“Ono što sam saznala posle godina pisanja ovih pisama sebi, od Ljubavi, je da Ljubav nikad ne daje savete. To je zapravo dobro za sve vas koji volite da dajete savete ljudima onda kada ih drugi ne traže. Ljubav nikad ne daje savete sem – Zašto ne uzmeš čašu vode? Zašto se ne odmoriš? Pokušaćemo sutra ponovo. Daješ sve od sebe, ovo su teška vremena, i ja sam uz tebe. Tako da imam iza sebe 20 godina pisanja ovih dnenvika, i pretpostavljam da će mi biti potrebno da ih pišem do kraja života.”

Prevod i adaptacija: Sanja Nešić ©

Kako mi je magija dobrote pomogla da preživim Holokaust

Werner Reich je preživeo Holokaust, i kao tinejdžer je bio transportovan od jednog logora do drugog, a u ovom govoru priča kako jedan mali čin dobrote može da bude doživotna inspiracija za saosećanje.

“Nije vrednost poklona ono što je stvarno važno, već sa kakvim ga osećanjima primiš”.

Sudbina ljudi u logoru:

“U logoru je do tada već bilo ubijeno milion i po ljudi, i poslato na nebo kroz dimnjak. Stigli smo, oduzeta nam je sva imovina, šta god smo imali, dobili smo prugaste uniforme, tetovažu na ruci i saopšteno nam je da ćemo biti tamo tačno šest meseci. Posle toga, napustićemo logor. Kroz dimnjak.”

“Gospodin pored mene je bio ljubazan. Jednog dana, kada sam se vratio sa radnog zadatka, popeo sam se, to je bio gornji od tri kreveta na sprat, i tu je bio gospodin Levin sa špilom karata. I mešao je karte. Nisamo to mogao da pojmim, znate imati špil karata u Aušvicu je kao da vidite gorilu u svom kupatilu. Onda se gospodin Levin okrenuo ka meni i rekao – izaberi kartu. Izabrao sam kartu, a on je uradio trik za mene. Uradio je čudo. Nikad ranije nisam video trik sa kartama, a čovek koji ga je pokazao sedeo je tu do mene. A onda je gospodin Levin uradio nezamislivo. Zapravo mi je otkrio trik. A reči su se urezale u moj mozak. I zapamtio sam svaku reč, i od tog dana, vežbao sam taj trik svaki dan. Iako nisam imao karte. Vežbao sam.”

Nakon što je preživeo rat:

Počeo sam da radim oko godinu dana nakon što sam stigao u Englesku i kupio sam špil karata. I po prvi put, zapravo sam uradio trik koji mi je bio pokazan na krevetu na sprat u Aušvicu. I uspeo je. Uspeo je fenomenalno. I pokazao sam ga nekim svojim prijateljima, i njima se svideo”.

Kako je postao motivacioni govornik:

“Jedini razlog što sam mogao da budem govornik u školama je jer je jedan veoma fini čovek pokazao jednom preplašenom detetu trik u koncentracionom logoru.”

O gospodinu koji mu je pokazao trik:

“On je došao u SAD i nastupao na različitim mestima, ali ga nikada nisam ponovo sreo. Ali taj trik koji mi je pokazao ostao je sa mnom i omogućio mi da idem po školama i pokušam da ovaj svet učinim bar malo boljim”.

Kako je na njega uticao čin dobrote:

“Ako ikad budete znali nekog kome treba pomoć, ako znate nekoga ko je uplašen, budite dobri prema njemu. Dajte mu savet, zagrlite ga, naučite ga trik sa kartama. Šta god da uradite, daćete mu nadu. I ako to uradite u pravo vreme, ući će u njegovo srce i biti s njim gde god da on ide, zauvek.”

Prevod i adaptacija: Sanja Nešić ©

Kako da budete najbolja verzija sebe u kriznim vremenima

“Lepota života je neodvojiva od njegove krhkosti”, kaže psiholog Suzan Dejvid. U specijalnom virtuelnom razgovoru, ona deli mudrost o tome kako graditi rezilijentnost, hrabrost i radost u sred pandemije koronavirusa. Suzan predlaže načine kako da razgovaramo sa decom o njihovim emocijama, zadržimo fokus tokom krize i pomognemo onima koji rade u prvim borbenim redovima.

Šta znači kada kažemo da je lepota života neodvojiva od njegove krhkosti:

“Mislim da ovo svi znamo, da negde duboko, na nekom nivou postoji ova kompleksna i intimna, lepa veza između lepote života i njegove krhkosti. Volimo i onda gubimo, zdravi smo dok se ne razbolimo, vičemo na decu da srede svoju sobu a onda je soba odjednom tiha kad deca odu u svet.”

“U našem svetu je čest narativ da se fokusiramo na uspeh, da budemo pozitivni sve vreme i da postavljamo ciljeve. A na širem planu postoji izbegavanje zajedničkog iskustva kroz koje svi prolazimo a to je umiranje. U našem društvu je mnogo toga konstruisano oko sprečavanja, izbegavanja i poricanja ove realnosti. Okolnosti u kojima smo sada nisu nešto što smo tražili, ali život poziva svakog od nas da se preselimo u prostor mudrosti u nama, izvan osuđivanja, u prostor mudrosti, snage , solidarnosti i zajedništva.”

Kako da negujemo osećanje sreće i radosti pored svega što se događa?

“Prvo, ja nisam protiv osećanja sreće. Mislim da imamo ovaj narativ u društvu da budemo srećni, pozitivni i iako to možda zvuči kao prava stvar – budimo pozitivni, kada ljudi boluju od raka, kažu im, budite pozitivni, ili kada su ljudi marginalizovani ili diskriminisani, pa ne budite tako ljuti… U našem društvu skoro da postoji stav da su sreća i radost najvažnija emotivna iskustva koja možemo da imamo, a na drugoj strani su takozvana loša osećanja – frustracija, anksioznost, tugovanje, gubitak, strah, tuga. Tako postajemo zadovoljni srećom i veoma nezadovoljni tim teškim emocijama koje guramo u stranu.”

“Kada jurimo za nekom idejom, ili imamo želju da idemo u provod, mi zapravo stavljamo središte naše sreće oko očekivanja ili ciljeva, a iz stručne literature vidimo da kada stavljamo preterani fokus na sreću, kao cilj, zapravo postajemo manje srećni tokom vremena. To je zanimljivi paradoks jer tražimo nešto umesto da samo živimo svoje živote.”

“U mom govoru na TED-u sam već govorila nešto što nosim sa sobom celog mog života. Kada sam imala pet godina, postala sam apsolutno svesna činjenice da ću umreti, i to je normalno. U uzrastu od 5-6 godina deca postaju svesna svoje sopstvene smrtnosti. Shvatila sam da moji roditelji neće biti tu zauvek i onda sam noću odlazila kod roditelja u krevet i rekla bih tati i mami – obećajte mi da nećete umreti. Imala sam pet godina i bila sam očajna. Moj otac je bio tako divan, govorio mi je tokom tih noći, nije pokušavao da gradi neke lažne narative – o, samo budi pozitivna, biću uvek ovde, ne brini za mene, sve će biti u redu. Nije se trudio da gradi te lažne narative između mene i realnosti. Rekao mi je da je normalno biti uplašen, svi umiremo, normalno je da se plašiš. Sve što treba da uradimo je da ne sklanjamo strah već da posegnemo unutar sebe i pronađemo hrabrost. Tu poruku vidim i za ovo vreme, ne sklanjaj od sebe teška osećanja i ne umanjuj ili osuđuj sebe ako prolaziš kroz teška osećanja, ovo su teška vremena.”

Šta je emocionalna agilnost:

“Učestvovala sam u istraživanju u kojem je ljudima postavljeno pitanje – kada imate teška emocionalna iskustva, šta radite s njima? Ogromna većina nas osuđuje takva osećanja, umanjuje njihov značaj, gura ih u stranu, ili se zaglavljuje s njima. Zatvorimo naša osećanja u flašu, i ili ih izracionalizujemo i gurnemo u stranu ili razmišljamo o njima i zaglavimo se. Emocionalna agilnost je biti u mogućnosti da budemo sa sobom i sa našim punim emocionalnim iskustvom sa saosećanjem i radoznalošću. Na primer, šta mi moja frustriranost govori o tome šta je važno za mene? Šta mi moje osećanje krivice govori u interakciji sa mojom decom, šta je tu važno? Ljuta sam jer su milioni ljudi ostali bez posla i nalaze se u teškoj situaciji, šta mi osećanje ljutnje govori o tome koje su moje vrednosti?”

“Naše emocije su evoluirale tako da nam pomognu, pa ako osećamo strah, to je naša emocija koja hoće da nam pomogne. Znači ne sklanjam je u stranu i ne zaglavljujem se u njoj, već razvijam osećaj o tome koji su ti hrabri koraci koje mogu da preduzmem čak i u sred ove stvarnosti koju nisam tražila. Kako mogu da vodim sebe napred na način koji je hrabar i povezan?”

Kako se promenio način emocionalne agilnosti u pandemiji:

“Principi emocionalne agilnosti su zapravo fundamentalni principi psihološkog zdravlja i blagostanja, bez obzira na kontekst. Emocionalna agilnost postaje značajnija i jasnija jer odlučujemo i šta nam dolazi preko medija, da li ćemo da dozvolimo medijima da nas obuzmu ili ćemo da uložimo neki napor da vladamo ovim emocijama.”

“Viktor Frankl, koji je preživeo nacističke logore smrti, opisao je ono što mislim da je važna ljudska karakteristika, a to je da između podsticaja i odgovora leži prostor, u tom prostoru je naša moć da biramo i u tom biranju leži naš rast i sloboda.”

“Ako nas obuzmu vesti i težimo da ih doživimo katastrofično, ili smo stresirani ili izbegavamo, to je vreme da uđemo u prostor između podsticaja i odgovora, tada treba da budemo otvoreni za to iskustvo i da kažemo – šta treba da radim dalje.”

O socijalnom distanciranju i usamljenosti:

“Kada govorimo o socijalnom distanciranju, zapravo govorimo o fizičkom distancijanju. Treba da tražimo kvalitetne interakcije jer su one za nas neophodne. Usamljenost postavlja pitanje kvaliteta naših odnosa. Ako ste usamljeni, to obično znači da su vam prisutnost i povezanost važni. Onda postavite sebi pitanje – koje su to male promene koje mogu da učinim sada a koje su veoma važne za mene.”

“Jedna od vežbi koje sam radila ranije na TED radionicama je da sam od ljudi tražila da smo tiho gledaju u drugu osobu. Postoji jedna divna izreka u Južnoj Africi – Sawubona – vidim te, uvodim te u biće. Sve što tražim od ljudi je da gledaju iza očiju, duboko u dušu, ljubav i povređenost u očima te osobe.”

Šta mislite kada kažete da posegnemo unutar sebe da pronađemo hrabrost:

“U stanju kada se plašimo ili postoje situacije kao što je ova, naša kongitivna realnost je da naš um pokušava da popuni praznine. Nemamo odgovore ili katastrofiziramo, razvijamo ogromne količine anksioznosti i straha. Govorimo o fizičikom zaražavanju ali postoji i emocionalno zaražavanje, kada na suptilan način pokupimo emocije drugih ljudi  jer smo tokom evolucije naučili da pokupimo te znake. Kada kažem da posegnemo u sebe, mislim da se s namerom zapitamo – da li mi ovo pomaže i da li ima drugi način na koji mogu da se uključim u dešavanja. Nije pitanje da li sam u pravu ili nisam – pitanje je da li mi moje akcije pomažu, da li pomažu onima koje volim, bilo kome. Posegnemo u sebe i pitamo se kako mogu da doprinesem, kako mogu da se povežem sa drugima.”

“Često živimo živote kao da smo u neprekidnom takmičenju, da smo čovek od čelika ili žena od čelika, moramo da imamo ciljeve, da budemo zdravi, u kondiciji, moramo da budemo najbolji lideri, i mislim da je jako važno disati u tom iskustvu.”

“Takođe, često govorimo – ja sam usamljena, ja sam tužna, ja sam ljuta i to nam je normalno. Ali mi time kažemo da je 100% mene u tom jednom iskustvu. Tako počnemo da definišemo sebe kroz našu emociju, ali mi nismo ta emocija, mi imamo emociju, ali ona ne poseduje i ne definiše nas. Ono što treba da uradimo je da prihvatimo svoju emociju sa saosećanjem i radoznalošću, ali ne želimo da se zaglavimo u njoj. Možete da kažete na primer, ja primećujem osećanje da sam tužna, primećujem potrebu da završim razgovor sa svojim partnerom ili primećujem potrebu da gledam društvene mreže. Primećujem misao da se stvari nikad neće popraviti. Ovo je tehnika pažljivosti, ali ono što zapravo radite je da identifikujete svoje misli, svoje emocije, osećanja, a tako stvarate prostor o kome sam govorila, između podsticaja i odgovora. Primećujem da osećam tugu, a to mi govori o tome šta mi je sada važno i čega treba da bude više u mom životu.”

Kako da napravimo promenu od osećanja bola do delanja, kako bi pomogli drugima?

“Kao ljudska bića, često mislimo da je potrebno da uradimo nešto ogromno da bismo doprineli, nešto u velikim razmerama, ali svako od nas želi da pripada i znamo da možemo da imamo bol koji ima druga osoba. Možemo da budemo uz tu osobu tog dana, to može biti telefonski poziv, i kad posegnemo dalje od sebe, pomažemo drugima da iscele ali pomažemo i sebi”.

Kako da razgovaramo s decom o tome šta se dešava:

“Treba da pomognemo deci da sama razviju svoj osećaj vrednosti  i svoj karakter, tako što ćemo pokazati pažnju prema emocijama naše dece, tipa, kako se osećaš, a ne reći – ma znaš, sve će biti u redu, ne brini. Umesto da dete kaže tužna sam, neka kaže primećujem da sam tužna. Emocionalna granularnost znači da ljudi koriste veoma velike reči da opišu osećanja, na primer, stresiran sam, dok taj stres zapravo znači razočarenje, ili preplavljenost. To nam pomaže da prepoznamo onaj prostor u sebi, pomaže nam da razumemo koji je razlog takvoj emociji i koji je put napred. Da li mogu u tom prostoru da stvorim neke džepove kontrole?”

“Treba samo da pokažemo deci svesnu pažnju, da budemo pored njih, da im damo prostor da osećaju ono što osećaju, tako da deca mogu da razviju osećaj bezbednosti u kontekstu haosa. Želimo da deca osećaju osećanja, a ne da ih poseduju. Deca već od 2-3 godine znaju da prepoznaju osećanja, ljutnja, tuga,… i treba da im pomognemo da iskorače iz svojih emocija jer su te emocije podaci, a ne direktive, podaci su i govore nam šta nam je potrebno ali ne odlučuju emocije. Pomažemo deci tako što ih pitamo šta je ono što ti je potrebno sada, šta je ono što ti treba?“.

“Svako radi najbolje što zna i ume, sa onim ko smo, šta imamo i sa resursima koje imamo. Tada ćemo postaviti primer deci da imaju saosećanja prema sebi i to nas pomera u onaj prostor umesto u osudu, umesto u ideju da nismo dovoljno dobri, pomera nas u rezilijentnost i dostojanstvo.”

Kako vratiti fokus i obratiti pažnju na posao ili studije:

“Prvo što treba da osvestite je koje stvari vam nenamerno uzimaju energiju, možda je to stalno proveravanje brojeva zaražavanja, može biti zavlačenje u zečiju rupu epidemioloških istraživanja. Onoliko koliko je u vašoj moći, uspostavite neke džepove kontrole, segmentirajte svoje vreme tako da imate neku kontrolu nad danom. Za mene je kontrola zapravo kontrola nad ispoljavanjem neke vrste tišine u okolini, gde god je to moguće.”

Kakvi ćemo ljudi biti kada se sve ovo završi:

“U psihologiji postoji termin koji se zove svesnost o smrtnosti, a to je ideja da je smrt izvesna, i razlikuje se od ponašanja da elegantno izbegavamo tu činjenicu, da je guramo na periferiju. Tada ljudi imaju veći broj predvidivih psiholoških odgovora. Mislim da je ovo vreme da se udaljimo od svojih umova u svoja srca, u svoje disanje, u ono što vidimo, u saosećanje, mudrost, izdržljivost. Kada pogledam psihologiju velikodušnosti i pomagača i zajednice vidim da smo kroz istoriju imali iskustvo da se ljudska bića udruže u zajednici. Čvrsto mislim da ćemo i ovo prevazići, ali samo ako stvarno vidimo sebe i stvarno vidimo druge, kroz saosećanje.”

Prevod i adaptacija: Sanja Nešić ©