Glenon piše o teškim stvarima, borbi protiv bulimije, protiv zavisnosti, borbi za mentalno zdravlje, borbi da oprosti neverstvo mužu i održi porodičnu stabilnost zbog svoje dece. Svaka priča u “Untamed” na kraju ima crvenu mašnicu. Svaka priča ima srećan kraj. Kao čitalac se zanesete u toj bajci i… pomislite da jeste samo bajka. Zato što mislimo da je nemoguće da život može i treba da bude bolji.
“Untamed” će dotaći puno mekih tačaka koje kao žene imamo, ne samo u razvijenim društvima, i podstaći nas da razmišljamo da treba da ostavimo svoje muževe ili muškarce koji nas ne razumeju, da se izborimo za sebe (i potražimo žene-partnerke). Da sreća, sloboda i samoispunjenje leže “tamo negde”. Zapravo, za početak, treba da ostavimo sva loša uverenja, obrasce i navike, koji čine da nas drugi ne razumeju.
Kroz knjigu provejava tema homoseksualizma u modernom društvu, kako su gej žene prihvaćene ili neprihvaćene od strane društva, zajednice i crkve. Iako je late-in-life-lesbian (lezbejsko opredeljenje u kasnijem dobu u životu) romantična scenografija i egzotičan začin za ovu priču, okosnica je sloboda. Glenon kaže da je “oslobođenje sposobnost da se veruje sebi”.
Možda bi moglo da se kaže da je ovo delo ljubavni roman… knjiga samopomoći pisana od strane bogate bele žene za bogate bele žene. Za žene sa privilegijom. Takođe, rečenice su pune reči sa jakom marketinškom snagom, tzv. “power words” – “snaga”, “sloboda”, “poznavanje”, “self”. “Untamed” sličan uticaj ima na žensku populaciju u 21. veku, kao knjiga Erike Džong “Strah od letenja” 1973. Ako imate dovoljno godina da se sećate. Moja majka je bila kao ponovo rođena kada ju je pročitala 80-tih godina prošlog veka. “Strah od letenja” je delo koje je steklo svetsku slavu zbog kontroverznih stavova oko ženske seksualnosti na obzorju feminizma drugog talasa.
Ipak, milioni žena koje su pročitale i vole Untamed se prepoznaju u unutrašnjim sukobima, potisnutim i nepriznatim osećanjima, i pritisku da ne smemo da izneverimo svoju decu time što ćemo ostati u nesrećnom braku ili vezi. Glenon je prihvatila da se suoči sa svojom suštinom, sa svojim pravim bićem, borila se kao lav, i preživela da nam to ispriča. Njen stil pisanja je britak, zabavan, ali i dubokouman. Čitajući, vi znate da je sve ispričano duboko proživljeno, odbolovano i transformisano.
Podeliću sa vama citate koji su mi se dopali. Ima ih jako puno: čini se da je sve nezaobilazno, svaka strana sadrži bar jednu rečenicu koja je tema za razmišljanje, pogotovo za žene sa iskustvom supruge, majke, članice društva u patrijarhalnom svetu.
“Žene su u kolektivnoj fazi osvete: imamo postojeće modele braka, roditeljstva, religije, biznisa, seksualnosti i politike – i odlučujemo da je vreme da ostavimo svoje stare ličnosti i osmislimo istinitije, lepše živote za sebe, i ravnopravniji svet za sve nas”.
“Biti čovek nije teško zato što to radimo pogrešno. Teško je jer to radimo ispravno. Ne možemo da promenimo činjenicu da je život težak, pa tako moramo da promenimo ideju da je ikad bilo predviđeno da bude lako.”
“Ko ste bili pre nego što vam je svet rekao šta treba da budete?”
“Nalazimo radost i mir kada se odupremo potrebi da ispunimo očekivanja koja pred nas stavlja svet, i da slušamo glas koji je duboko u nama.”
O tome kako se osetila živom kada je prvi put videla ljubav svog života:
“Posle 30 godina akrobatskih pokušaja da se uklopim u tuđu ideju ljubavi, konačno sam pronašla ljubav koja mi odgovara – koja je stvorena po mojoj meri. Konačno sam pitala sebe šta ja želim, umesto šta svet želi od mene. Osetila sam se živom. Okusila sam slobodu, i htela sam još. Pogledala sam jako u svoju veru, moja prijateljstva, moj posao, seksualnost, ceo moj život i upitala sam se: Koliko od svega ovoga je moja ideja? Da li zaista želim sve ovo, ili sam uslovljena da želim? Koja moja uverenja su moja kreacija a za koja sam uverenja programirana? Koliko je toga što sam postala moja suština, a koliko je nasleđeno? Koliko je toga kako izgledam i govorim i kako se ponašam ono za šta su me drugi ljudi istrenirali da izgledam, govorim i da se ponašam? Koliko je u mom životu bilo trčanja za prljavim plišanim zekom? Ko sam bila pre nego što sam postala ono što mi je svet rekao da treba da budem?
Šta tinejdžeri misle o razmišljanju?
“Mama, kao da ja nemam nikakve ideje tokom dana, ali kad uđem da se tuširam, moj mozak je pun super ideja. Mislim da je do vode.”
“Možda je do vode, ili je možda tuš jedino mesto gde nisi prikačena na elektroniku – tako da tamo možeš da čuješ svoje misli.”
Pogledala me je i rekla – ha?
“To što ti se događa kad se tuširaš, mila. To se zove razmišljanje. To je nešto što su ljudi radili pre Google-a. Razmišljanje je kao… guglanje sopstvenim mozgom.”
“Oh, rekla je. Kul.”
Kako žene uče da udovoljavaju drugima još kao devojčice:
“Deca su sedela u dnevnoj sobi sa drugovima i drugaricama i gledala TV. Pitala sam da li je neko gladan, a dečaci su listom viknuli: DA! Devojčice su prvo ćutale, pa su se pogledivale međusobno, pokušavajući da na licu drugarice odgonetnu da li je drugarica gladna. Ispitivale su jedna drugu, istraživale, tražile konsenzus, dozvolu ili odbijanje. Dok jedna tihim glasom nije rekla: Hvala, nismo gladne. Dečaci gledaju unutar sebe. Devojčice gledaju izvan sebe. Zaboravile smo kako da znamo kada smo naučile kako da udovoljavamo. Zato živimo gladne.”
Sva osećanja su za osećanje:
“Nisam znala, pre nego što mi je jedna žena rekla, da treba da osećamo sva osećanja. Nisam znala da treba da osećam sve. Mislila sam da treba se da osećam srećnom. Mislila sam da je sreća za osećanje a bol za popravljanje i otupljivanje i bežanje i sakrivanje i ignorisanje. Mislila sam da kada život postane težak, to je zato što je nešto pošlo naopako, jer sam ja negde pogrešila. Mislila sam da je bol slabost i da ja treba da to ćutke trpim.”
“… Od tog dana, kada mi je ta draga žena rekla da ono što nas čini čovekom nije to da moramo da se osećamo srećno, nego da treba da osećamo sve, počela sam da vežbam da osećam sve. Počela sam da insistiram na mom pravu i odgovornosti da osećam sve to, čak i kada mi to uzima više vremena pa me čini manje efikasnom, prikladnom i prijatnom.”
Šta je teže? Bol ili patnja?
“Bol nije tragičan. Bol je magičan. Patnja je tragična. Patnja se dešava kada izbegavamo bol i postepeno izostajemo da budemo viša verzija sebe. Ovo mogu i moram da izbegavam: da propuštam sopstvenu evoluciju jer sam previše uplašena da se prepustim procesu.”
Kako je transformisala uputstva koja usvajamo odrastajući:
“Kad žena konačno nauči da je udovoljiti svetu nemoguće, ona postaje slobodna da nauči kako da udovolji sebi.”
“Spalila sam uputstvo koje kaže da je samoodricanje vrhunac ženskog roda. Žene koje se odriču zarad drugih su dobre za društvo ali ne za sebe. … Nama su potrebne žene koje su pune sebe. Žena koja je puna sebe zna i veruje sebi dovoljno da kaže i uradi ono što mora da se uradi. Sve ostalo pušta da izgori.”
“Spalila sam uputstvo koje odgovorno majčinstvo predstavlja kao mučeništvo. Posao majke je da bude uzor, a ne mučenik.”
“Spalila sam uputstvo koje insistira da način na koje porodice izbegavaju razdor je da se maksimalno drže svoje strukture. Razdor u porodici je kad bilo koji član porodice mora da se slomi na komadiće da bi se uklopio. Celovita porodica je ona u kojoj svaki član može da izloži sve delove sebe, znajući da će uvek biti prihvaćen i slobodan.”
“Odustala sam od ideje da je uspešan brak onaj koji traje do smrti, čak i ako jedan ili oba supružnika umiru u tom braku.”
Jedino mi znamo kako treba da živimo svoj život:
“Sada shvatam da niko na svetu ne zna šta ja treba da radim. Stručnjaci ne znaju, sveštenici, terapeuti, magazini, pisci, moji roditelji, prijatelji, ne znaju ni oni. Čak ni ljudi koji me najviše vole. Jer, niko nikad nije živeo, niti će ikad živeti ovaj život koji ja pokušavam da živim, sa mojim talentima i izazovima, sa mojom prošlošću i sa mojim ljudima. Svaki život je do sada nezabeleženi eksperiment. Ovaj život je samo moj. Tako da sam prestala da tražim od ljudi smernice za mesta na kojima su oni bili. Nema mape. Svi smo pioniri.”
“Postoji život koji ćeš imati, a koji je istinitiji od onog koji živiš. Ali da bi ga imala, moraćeš da ga sagradiš sama. Moraćeš da stvoriš u spoljašnjem svetu ono što zamišljaš u svom unutrašnjem svetu. Samo ti možeš da ga stvoriš. I koštaće te – svega.”
“Neću se držati čvrsto ni za jednu obalu reke. Moram da se pustim od obale kako bih putovala dublje i videla dalje. Ponovo i ponovo i ponovo. Dok konačne smrti i ponovnog rođenja. Baš do tada”.
“Upravo sam bila odlučila da živim uprkos savršenstvu, a ne u potrazi za savršenstvom. Pobunjeništvo je isto kavez, kao i poslušnost. Oba znače život kao reakcija na put i način nekog drugog, umesto da stvoriš svoj život. Sloboda nije biti za ili protiv nekog ideala, sloboda je stvaranje samo tvog postojanja, od nule.”
O životnim teškoćama i o lojalnosti prema sebi:
“Ako se osećate neprijatno jer ste u dubokom bolu, besu, težnji, zbunjenosti – vi nemate problem, vi imate život. Biti čovek nije teško zato što to ne radite kako treba, teško je jer radite kako treba. Nikad nećete promeniti činejnicu da je biti čovek teško, tako da morate da promenite ideju da je ikad i bilo pomena da bi bilo lako.”
“Ako nastaviš da živiš samopouzdano, ostatak tvog života će se odvijati tačno kako treba. Neće uvek biti prijatno. Neki će prepoznati tvoju hrabrost; neki neće. Neki će te razumeti i voleće te; neki neće. Ali način kako drugi reaguju na tvoje samopouzdanje nije tvoja stvar. Tvoj zadatak je da ostaneš lojalna sebi. Tako ćeš uvek znati da su oni koji te vole stvarno tvoji ljudi. Nikad više nećeš biti primorana da se skrivaš ili da se pretvaraš da bi zadržala ljude, ako se ne skrivaš i ne pretvaraš da bi ih privukla.”
O prijateljstvu sa Liz Gilbert (link):
“Pravi je blagoslov poznavati slobodnu ženu. Nekad će zastati pored tebe i pridržati ti ogledalo da se pogledaš. Pomoći će ti da se setiš ko si.”
Pripitomljena žena – kontrolisana žena:
“Kada žena želi više, ona prkosi Bogu, izdaje svog partnera, proklinje svoju porodicu, i uništava svet. Mi nismo rođene da ne verujemo sebi, i da se sebe plašimo. To je deo našeg pripitomljavanja. Naučili su nas da verujemo da je naše biće u svom prirodnom obliku loše i opasno. Ubedili su nas da se plašimo sebe. Tako mi ne poštujemo svoja tela, radoznalost, glad, razum, iskustvo ili ambiciju. Umesto toga, mi svoje pravo biće držimo zaključano. Žene koje su najbolje u ovom činu nestajanja zadobijaju pohvalu: Ona je tako nesebična. Možete li to da zamislite? Definicija ženskog roda je da potpuno izgube sebe. To je krajnji cilj svakog patrijarhalnog društva. Zato što je kontrolisanje žena veoma efikasan način da se žene ubede da same sebe kontrolišu.”
“Mojoj deci nije potrebno da ih spasim. Mojoj deci je potrebno da me vide kako spasavam sama sebe. Prestala sam da koristim decu kao izgovor da ne budem hrabra i počela sam da na njih gledam kao na razlog da budem hrabra. Ili ću ostaviti njihovog oca i tražiti čaroliju od prijateljstva i ljubavi, ili ću biti sama. Ali nikad više neću biti sama u vezi i pretvarati se da je to ljubav. Nikad se više neću zadovoljiti odnosom ili životom koji je manje lep od odnosa ili života koji želim za svoje dete.”
Instrukcija za kćerku:
“Svaki put kada imaš izbor, da li da razočaraš nekog drugog ili da razočaraš sebe, tvoja dužnost je da razočaraš drugog. Tvoj posao, tokom celog tvog života, je da razočaraš onoliko ljudi koliko je potrebno da bi izbegla da razočaraš sebe.”
Ova mešavina autobiografije i vodiča za lični razvoj je puna saveta kako da prevaziđete konformizam i da živite svoj život. Knjiga istražuje radost i mir koji otkrivamo kada prestanemo da težimo da ispunimo očekivanja koja nam nameće svet. Umesto toga, treba da poslušamo i verujemo glasu koji je duboko u nama.
Priča je intimna ispovest ali i otrežnjavajući poziv na buđenje. Priča o tome kako je jedna žena naučila da odgovorna majka nije ona koja polako umire za svoju decu, već ona koja im pokazuje kako da žive punim plućima. Priča kako svako od nas može da počne da veruje sebi toliko da postavi granice, bude u miru sa svojim telom, poštuje svoju ljutnju i bol i oslobodi svoje najistinitije, divlje instinkte.
Untamed nas uči da budemo hrabre. I, kako Glenon insistira: “Što smo hrabrije, to imamo više sreće.”
Bilo mi je potrebno vreme da dođem sebi, nakon što sam pročitala knjigu. Inače nisam posebno rada da čitam žensku self-help literaturu. Ili kako se već to meni čini. Kada sam jednom zavirila… nisam mogla da prestanem da čitam. Nema banalizacija, nema plitkih afirmacija, nema površnosti. Krv, znoj i suze. Bolno. Duhovito. Transformišuće.
Koliko znam, knjiga (još – april je 2021.) nije prevedena na srpski. Možete da je čitate na engleskom preko Bookdepository.com (ovo je Amazon za Evropu – cene uključuju slanje do Srbije i mnogo je povoljnije nego da naručujete preko Amazona iz SAD).
Na mojoj IG platformi često objavljujem vizuale sa citatima iz Untamed. Pozivam vas da me pratite, da zajedno učimo od žene koja je imala hrabrosti da rastavi svoj život na komade, ukloni ono što nije valjalo i polako, oprezno i strpljivo sagradi novu sebe.
Prevod i adaptacija: Sanja Nešić ©