Ako želite da ukratko, sažeto i jasno objašnjeno saznate ko su visokosenzitivni ljudi i šta čini tu njihovu osobenost, “Blaga moć visokosenzitivnih ljudi” je TED govor koji treba da odgledate.
Svet visokosenzitivnih ljudi je na kvalitetan i zabavan način objasnila Elena Herdikerhof, mentor i kouč za visokosenzitivne ljude, uspešna preduzetnica, i sama visokosenzitivna osoba. Govor je održala 2016. godine na TED konferenciji u Parizu i do sada ga je odgledalo više od 5 miliona ljudi.
Transkript je dostupan na srpskom, ako biste radije da čitate tekst. U svakom slučaju vas pozivam da zavirite u svet visokosenzitivnih ljudi i, možda, prepoznate sebe u nekom od ilustrativnih, životnih, primera koje navodi ova simpatična Nemica.
“Ja sam visokosenzitivna osoba. Šta je prvo što pomislite kada vam to kažem? Da sam verovatno stidljiva i introvertna? Ili možda previše emotivna? Ili možda čak da pored mene morate da hodate kao po jajima? Uobičajena pretpostavka o visokosenzitivnim ljudima je da smo mi nekako slaba i krhka stvorenja koja su u lutriji života izvukla gubitnički tiket.
Ovome u prilog ide kada u Guglu ukucate reč “osetljiv”. Videćete slike zubobolje, iritirane kože, uvenulih maslačaka i ljudi koji plaču. Osetljivost očigledno ima loš imidž. Danas želim da vam pomognem da to promenimo.
Možda se sada pitate kako je to biti visokosenzitivna osoba? Pozivam vas da zamislite da živite život sa svim čulima pojačanim na maksimum. Takođe, imate živ unutrašnji svet, gde su sve emocije intenzivirane. Tuga je duboka žalost, a radost čista ekstaza. Takođe, brinete za druge van svakog razuma i saosećate bez granica. Zamislite da ste u trajnoj osmozi sa svim stvarima oko vas. Visokosenzitivni ljudi često čuju stvari kao što su: “Previše si osetljiva”, “Nemoj toliko da uzimaš stvari k srcu”, ili, moja omiljena rečenica “Stvarno bi trebalo da očvrsneš.”
Osnovna poruka je jasna: biti visokosenzitivan znači imati veliki nedostatak. Nekada sam se slagala s tim. Uvek sam mislila da treba da hodam sa nekom vrstom natpisa sa upozorenjem: “Pažnja; veoma osetljiva osoba”. A sada mi dozvolite da podelim s vama par prednosti toga što ste visokosenzitivna osoba.
Prvo, moj um je naglašeno, preterano aktivan, što znači da je nemoguće isključiti ga. To takođe znači da mi je nesanica najbolji prijatelj. Kao što možete da pretpostavte, to je posebno zgodno noć pred TED govor. Takođe, ne mogu da gledam strašne filmove ili filmove sa nasiljem jer me te slike zauvek progone. Sećam se da sam, kao mala, gledala film “Ajkula”. Toliko sam bila traumatizovana da nisam mogla ni da priđem nekom bazenu, ne daj Bože moru, nekoliko godina. I sramota me je da priznam, ali nadimak koji sam dobila u detinjstvu “princeza na zrnu graška” poptuno me opisuje kada su u pitanju putovanja i hotelski kreveti. Madraci treba da budu ni previše tvrdi ni previše mekani, moraju da budu baš taman.
Moj otac je jednom duhovito prokomentarisao da treba prosto da počnem da putujem sa svojim sopstvenim krevetom, kako bih izbegla neprijatnosti prilikom putovanja. Često sam se pitala “da li to što sam ovakva uopšte ima neke dobre strane?”. Pa, darovi senzitivnosti su mi se polako prikrali. Naučila sam da volim to što se duboko i lako povezujem sa drugima i to što imam jaku intuicijju koja me vodi kao nepogrešiva GPS navigacija.
Imala sam 25 godina kada sam naišla na knjigu koja će promeniti moj život: “Visokosenzitivna osoba” autorke Dr Ilejn Aron. Konačno sam mogla da dam ime mom preplavljujućem, tehnikolor životnom iskustvu, i knjiga mi je dala nadu da ima i drugih poput mene. U ovom knjizi Dr Aron opisuje visokosenzitivne ljude, ili ukratko HSP osobe, kao ljude koji imaju naslednu osobinu senzorno-procesne osetljivosti.
To zvuči prilično komplikovano. A iznenađuje i činjenica da je 15-20% populacije visokosenzitvno. Dr Aron koristi odličan akronim DOES, koji objedinjuje sržne osobine HSP ljudi.
“D” je dubina obrade. Kao HSP osobe, imamo fenomenalnu sposobnost da duboko analiziramo apsolutno sve.
Moj omiljen primer za ovo je ono što zovem “sindrom kineskog restorana”. Generalno nam treba jedan sat da bismo pročitali ceo jelovnik od 40 strana, uprkos činjenici da ćemo vrlo verovatno svakako naručiti svoje omiljeno jelo.
“O” simbolizuje prenaglašenu stimulaciju. Brzo se osećamo preplaveljno pod utiskom sveta oko nas. Ja sam iz Bavarske i mi zaista volimo naš Oktoberfest, ali ja zapravo moram da izađem već posle jednog časa jer postanem potpuno nadvladana mešavinom pečenih pilića i mirisa šećerne vune, kakofonije pesama i masivne gužve. Sve je o prosto previše za moja čula.
Slovo “E” označava empatiju. HSP osobe osećaju ono što osećaju drugi. To je kao u staroj hebrejskoj izreci “Kada jedan plače, drugi oseća ukus soli”. Konačno, slovo “S” znači “osvešćenost za nijanse”. HSP ljudi s kao fino podešen senzor, osete čak i najmanje detalje.
Nažalost, to znači i da su oni takođe i vrsta ljudi koji će vas probuditi u tri ujutro da vam kažu da curi česma u kuhinji dva sparta ispod. Kao što vidite, biti visokosenzitivan je daleko više od emocionalne reaktivnosti. Želela bih da naglasim koja su to dve velike očigledne stvari, o kojima ne govorimo, kada su u pitanju HSP stereotipi.
Prva pretpostavka je da HSP ljudi moraju biti prikriveni introverti koji su želeli neko modernije ime. Zapravo je činjenica da je 30% visokosenzitivnih ljudi ekstrovertno, što znači da ne možemo da ih smestimo u zgodnu kategoriju ljudi koji na skupovima stoje po strani. HSP ljudi imaju mnoge nijanse pastelne palete. Drugo, zbog njihove takozvane feminiziranosti, mnogi pretpostavljaju da su visokosenzitivne osobe žene. Možda će vas iznenaditi da su 50% senzitivaca, zapravo, muškarci. U našem društvu, muškarci ne treba da budu osetljivi, već agresivni ili borbeni. Na žalost, ideja da muškarci mogu da budu i osetljivi i jaki je koncept koji je i dalje stran.
Sada je dobro vreme da vam kažem da mislim da visokosenzitivni ljudi nisu ni bolji ni lošiji od bilo kog drugog, oni su prosto drugačiji.
Takođe bih želela da istaknem da, uprkos glasinama, senzitivci nisu članovi posebnog elitnog društva, a isto ako, nemaju tajno rukovanje kao znak međusobnog raspoznavanja. HSP ljudi su kao i svi drugi, osim što doživljavaju svet na intenzivniji način. I ako mislite da svi senzitivci liče jedni na druge, to nije tačno – ne postoje dve iste visokosenzitivne osobe.
Svaka HSP osoba ima svoj jedinistvenu osobinu visoke sezitivnosti, pored drugih pojedinosti o identitetu kao što su rod, etnicitet, kulturno nasleđe i lična biografija. To je genetska osobina. Mi smo u suštini rođeni da budemo blagi. Svaki put kada HSP osobi kažete “previše si osetljiv”, to je kao da govorite nekome ko ima plave oči, da su mu oči previše plave.
Verovatno će se desiti da će vas, bez obzira koliko im puta to kažete, i dalje gledati istim plavim očima. Kao društvo, mi mislimo o senzitivnosti kao o nedostatku, kao o nesrećnoj, emotivnoj Ahilovoj peti, koja nam se meša u sposobnost da postanemo uvek više optimizovani, povučeni, robotizovani. Uvek smo spremni da omalovažavamo idealiste, sanjare i stvaraoce.
Ipak, ovo nije uvek bilo ovako. U prethodnim vekovima, filantropi, filozofi, pesnici, umetnici i pesnici su svi bili uvažavani zbog njegovog senzitivnog doprinosa društvu. Ko bismo bili bez Leonarda Da Vinčija, ili bez Mocarta? Bez Anaïs Nin ili Balzaka? Ili Majke Tereze ili Gandija? Naš svet bi sigurno bio za nijansu tamniji.
Ne kažem da su svi HSP ljudi geniji koji oblikuju svet. Ali, većina senzitivaca ima istinsku potrebu da stvara konekcije značenje. Zbog toga što osećaju svaki bol koji vide, oni žele da uzdignu zaboravljene i spasu nesrećne. Kada HSP osobe pokušaju da sakriju svoju senzitivnost kako bi se uklopili, svi gubimo.
Zar ne bi društvo u kome ne kuca srce senzitivnog stvaralaštva bilo siromašnije? U društvu u kome se ne vrednuje mašta, intuicija i empatija? Verujem da bi. Zato mislim da bi trebalo hitno da počnemo da prihvatamo i cenimo senzitivnost kao efekat regulacije temperature, koji ova osobina ima na svet sa usijanom glavom.
Verujem da smo svi senzitivni u različitoj meri i na različite načine. Visokosenzitivne osobe su prosto na dalekom obodu spektra. Zbog toga mislimo i govorimo da se senzitivnost tiče svih nas. Treba da se ujedinimo kao društvo, kako bismo ispravili negativni kulturni narativ o senzitivnosti, i pretvoriti ga u pozitivan.
Treba da obrišemo ideju da je senzitivnost slabost, kako bi konačno imali koristi od njenih brojnih snaga. Time što ćemo to uraditi, stvorićemo okruženje u kome će svi biti bezbedni da izraze svoju mekšu stranu, ne samo senzitivci. Kako možemo da se vratimo unazad i da stvorimo pozitivniju svest i prihvatanje senzitvnosti? Na javnom nivou, verujem da dve najhitnije promene treba da se dogode u školama i na radnim mestima.
U školama treba bolje da obučimo nastavnike da prepoznaju i razumeju visokosenzitivnu decu. A što se tiče roditelja i nastavnika podjednako, česta dobronamerna želja da očvrsnu, da prežive u velikom, zlom svetu, treba da prestane. Ne bi trebalo da ovce na silu oblačimo u vučju kožu. Na korporativnom nivou, sistem funkcioniše u korist onih sa čeličnim laktovima.
Zbog toga što su visokosenzitivne osobe obično tiše kada govore, i više kooperativne a manje borbene, one često zaostaju na korporativnoj lestvici. Kako bismo ovo promenili, treba da stvorimo okruženje gde svi tipovi ličnosti mogu da cvetaju, a ne samo šačica izabranih. Zato verujem da je za korporacije u njihovom najboljem interesu da prihvate senzitivce.
Jer, bez senzitivaca rizikuju da ostanu bez inovacije, integriteta i, konačno, humanosti. Na ličnom nivou, svi možemo da ostavimo trag prosto tako što ćemo se uzdržati od prosuđivanja delikatnih različitosti senzitivaca oko nas. Sledeći put kada poželite da nekome kažete: “Previše si osetljiv!”, zamolila bih vas da se zaustavite i da pauzirate.
Ispunite tu pauzu razumevanjem.Videćete da će jednostavni gest prihvatanja uzdići oboje. A mojim dragim senzitivcima kažem: Ohrabrite se i budite svoji bez stida . Prestanite da pokušavate da očvrsnete. Prestanite da se krijete; lepi ste takvi kakvi ste. Ne mislite da ste čudni, jer niste vi ti koji se imaju smatrati pogrešnim već radije svet u kome su norma korupcija, nasilje i pohlepa. Kao što je rekao Krishnamurti, “Nije mera zdravlja biti dobro adaptiran na dubinski bolesno društvo”.
Kada sam bila mala, volela sam da jurim leptire u našoj bašti i divila sam se njihovoj krhkoj lepoti. Osećala sam duboku potrebu da ih štitim, pa sam odlučila da ih zatvaram u male staklene tegle sa travom i cvećem, da tako budu bezbedni sa mnom u mojoj sobi. Ubrzo sam shvatila: leptirovi ne vole zarobljeništvo. To me je nateralo da razumem: nije bilo potrebno da ih spašavam. Njihov raznobojni doprinos prirodnom ekosistemu je upravo onakav kakav treba da bude. Na sličan način i visokosenzitivne osobe ne treba da se kriju od bola u ovom svetu u zaštitni inkubator. Njihova je uloga da se aktiviraju i da podele svoje darove senzitivnosti da svima nama.
Verujem da smo mi, kao ljudi, svi ujedinjeni našim iskustvom senzitvnosti i empatije. Takođe, ne verujem da morate da budete HSP osoba kako bi ste pokazali da su vam drugi važni. Suočavamo se sa teškim političkim, kulturnim i ekološkim problemima. Sada nam je, više nego ikad, potreban doprinos senzitivnih umova i srcâ kako bi utrli put za teška vremena koja su pred nama.
Što više dozvolimo sebi da se povežemo sa našim urođenim darovima senzitivnosti, više ćemo moći da iscelimo i sebe i planetu na kojoj živimo. Inspiracija koja dolazi od Džona Lenona, koji je napisao možda najveću himnu senzitivnosti svih vremena – pesmom “Imagine” – dozvolite mi da završim rečima: Molim te, nemoj mi reći da sam sanjar, jer znam da nisam jedini. Veruj da ćemo, kada spojimo ruke, od sveta stvoriti nežnije mesto.”
